OTAC NA SLU?BENOM PUTU / LICA DOHE

Ka?u da svaki grad ima svoju du?u. I da svaka du?a ima svog ?oveka. Koja ?ini taj grad. Velika jabuka, grad an?ela, ve?ni grad, grad ljubavi. A Doha? ?ta li je ona?

Ralph Hattersley: ?Fotografi?emo da bi razumeli zna?enje svog ?ivota.“

Privla?im ih svojim aparatom, tom magi?nom crnom kutijom iz vremena Niépcea i Daguerrea. ?eleo sam da upoznam sebe, kroz te osmehe, iskustva, sudbine, patnje. Kao ogledalo. Da ih prikupim duboko u sebi. Otpustim. I shvatih da sam zaista sre?an. Jer sre?a je kada su svi stanovnici ovoga sveta, svuda oko tebe. Kada se energije uskome?aju, kada se snovi ostvare, kada te prihvate takav kakav jesi. Obi?an, a opet neobi?an. Zar nismo svi unikati?

Promenada

Upoznao sam kulturu Middle Easta nekoliko godina unazad kada sam u vi?e navrata putovao po UAE. Nije mi bilo te?ko da se priviknem na Dohu. Do?ao sam krajem avgusta pro?le godine, zbog posla. Bavim se grafi?kim dizajnom, multimedijom.

Doha je mala, jo? uvek nedovr?ena, nedostaje joj hlada i palmi kao u Abu Dhabiju, metro koji se jo? uvek pravi (Dubai ga ve? uveliko ima), ali u su?tini to je mesto u kojem svako mo?e da na?e svoj mir i unutra?nje zadovoljstvo. West Bay, deo grada u kojem jo? uvek ni?u neboderi suvremene arhitekture, sa potpisima istinskih magova. Blje?te raznih boja, i tro?e puno struje. ?ak i kada nema nikoga. Mesto biznisa, poslovnog sveta. Gde kravate se vijore na vetru, a ?tikle raznih boja cakle na Suncu. Gde ima puno taksista i svi te redom spopadaju. A ja se ne dam. Corniche, veliko ?etali?te uz obalu koje se prote?e od hotela Sheraton pa sve do MIA (Museum of Islamic Art). Ispunjeno je nasmejanim ?eta?ima, pokojim d?ogerima i travnjacima na kojima ljudi u?ivaju vikendom. I piju ?aj. Souq Waqif, srce grada, gde je du?a pro?eta sa divnom emocijom tradicije. Mirno?e. Turisti razni, prodava?i, trgovci. Restorani raznih nacija. Mirisi sa svih strana. Ova tri dela grada za mene puno zna?e. Moja omiljena. Stoga i spomenuta. Uvek me iznova napune nekom sre?om. I pokojom suzom. Mo?da iz perspektive ?oveka koji je rano napustio Beograd, pa i dalje vapi za Novim Beogradom (West Bay). Mnogobrojnim blokovima, nezgrapnim soliterima, radnicima i gde sve vrvi. Kao ko?nica, a jo? uvek nema meda. Ali, ima nade. Nedostaje mi Ada Ciganlija (Corniche). Splavovi na kojima mo?e? uvek na?i spas kada Sunce ?iri svoju vrelinu usred leta. Kad zapliva? u crnu vodu i bude? ponosan na sebe, jer te nije progutao vir. A ti ipak, dobar pliva?, vaterpolista. A sarajevska ?ar?ija, nije li to Souq Waqif? Poplo?ana staza zlata, gde miri?e kafa, ?evapi, pita i gde duhovi pro?losti, vode te kroz ?ivot. Sa uspehom.

Lica Dohe

Mnogi ljudi tr?e za novcem, karijerom, luksuznim ?ivotom, sjajem. Neko za ?enama, a ja za licima. Oduvek sam voleo fotografiju, ali je nikad nisam prigrlio u potpunosti. Mo?da zato ?to sam hteo da budem re?iser, pa mi je fotografija postala samo deli? nikad dosanjanog filma. Nedovr?enog? Ili pak neko malo razo?arenje, koje mo?e postati veliki beli labud. A bija?e pa?e ru?no.

Moja ?elja je bila da do?aram grad i ?ivot kroz obi?ne ljude. I da im ne ukradem du?u. Ve? da je prika?em svetu. Poklonim. Vidite li otvoreni grad? Kao na dlanu. Koji prima velikim srcem. I ne zaboravlja svoje stanovnike. Ne budi slep, Edipe!

U po?etku sam imao nelagodu da fotografi?em, pa sam uglavnom to radio mobilnim telefonom. Kri?om. Ali, kako je vremenom moje samopouzdanje raslo, tako sam sve vi?e i vi?e po?eo da nosim kameru. Da prilazim ljudima, da razgovaram sa radnicima, da se ispri?am sa slu?ajnim prolaznicima. Da nekoga i ?armiram, valjda imam pravo i na to? Jednom prilikom Annie Leibovitz je rekla: ?Ono ?to mo?ete da primetite u mojim slikama je da se nisam pla?ila da se zaljubim u ljude koje sam fotografisala.“

Nakon svega, mogu vam re?i, da ljudi ovde vole da se fotografi?u. Nije istina ?to vam govore. Dapa?e, u?ivaju u tome. Jer neko, poklanja vam pa?nju. Zavoli vas istinski. Va?e lice. Posebno je. I pokazuje je svetu. Samo jednim, ?kljoc! Doha, sada ve? znate, to je svet za sebe. U malom. Raznih kultura i obi?aja. Multikulturalni Univerzum koji probija barijere. Zvezdanom pra?inom. Gasi predrasude. Razbija blokade. Koje odista ne mogu nikako biti ve?ne!

O?i moje, one su objektiv ovog sveta. 35mm-ski. Lepote, tradicije i du?e. ?iste. San koji je java. I koji di?e. Nemilice. Udah, izdah...

Futuristi?ka Al Bidda

Doha je grad budu?nosti. Vrlo brzo, zavr?ena vizija zaljubljenog ?oveka. Koji sedi u nekoj uzvi?enoj kuli i pomi?e kockice ljudske sre?e. Da na?e balans. I zadovolji svakoga. I igra se sa nama. Nije li ?ivot igra? Grad sporta, kulture. Tanga i Salse. Svetskog prvenstva u fudbalu. Ah, bi?e ga dragi ?itao?e, ne daj se omesti! Pakuj kofere, kupuj karte i bodri, ogrnut zastavom zemlje svoje. Nau?i himnu, ako ve? nisi. Porodice koja udi?e miris trave u parku kod hotela Sheraton. Gde ?um mora ima neki poseban zvuk. A nema male sirene. Gde se ?udno vozi, a ?migavac postade misaona imenica. A svi imaju voza?ke dozvole. Gde se jede najbolji turski sladoled. Nose najlep?i arapski ?alovi. I hodaju ?ene od kojih ti zastaje dah. A ja zamalo nisam umro.

Tik-Tak!

Doha - Grad du?e. Lepote one unutra?nje. Trenutak mirno?e, pustinjske. Koji mo?e ve?no i da traje. Paulo Coelho re?e: ?Sve se menja, samo dine u pustinji ostaju iste.“ Zar nisu zvezde tamo najsjajnije? Jesu putni?e! Ne?to ?to ?e? uvek nositi sa sobom, kad se vrati? u Evropu, tu kolevku naroda. Ah, taj sjaj. Biserni. I iznova, vra?a ti osmeh na lice. Kao lica moje du?e.

Bojan Mustur / www.bojanmustur.com

Posve?eno mojoj k?erki i kraljici Teuti.