IVICA OSIM, POSLJEDNJI FUDBALSKI SAMURAJ

La Strada (Ulica)

U Beogradu se nalazi mural sa likom Ivice Osima. Iznad je plava tabla, na kojoj je ?irilicom i latinicom ispisan naziv ulice, Sarajevska. Dobro se se?am, to je ista fotografija koja je kori?tena i za sli?ice EURO-a 1992. Nastala je na stadionu Partizana.

Deo detinjstva proveo sam u Cviji?evoj ulici. Bilo mi je samo pet godina kada je Osim postao selektor reprezentacije Jugoslavije. Brat i ja smo ?eleli da treniramo fudbal. Polagali smo velike nade u njega. Trebao je da otvori sve puteve ka na?em jedinstvenom cilju. Reprezentacija. ?eleo sam da budem golman, novi Tomislav Ivkovi?. Stariji brat Ognjen zami?ljao je sebe kao velikog golgetera Darka Pan?eva.

Tata, pravnik po vokaciji, imao je drugi plan. Zavr?ili smo u bazenu, sa kapicama na glavi, jure?i ?utu Mikasinu loptu. Te?io nas je i uveravao da i u vaterpolu postoji dribling. Kasnije smo saznali za Zorana Jankovi?a, prvog pravog vaterpolo virtuoza. Otac je govorio da ?emo imati veliko srce, da ?emo biti kao Mirko Sandi?. Nismo mu verovali.

Kasnih osamdesetih i devedesetih jedan ?panac, Manuel Estiarte, uveseljavao je svojim driblinzima i golovima mnogobrojne vaterpolo poklonike. Njegov put, mo?da slu?ajno, danas je fudbal i vi?egodi?nja saradnja sa Pepom Guardiolom (Barcelona, Bayern Minhen i Manchester City).

Teget mantil

U Cviji?evoj smo ?iveli do 1988. godine. ?esto smo se igrali lopte ispred na?eg ulaza na broju 72. Pamtio sam taj period po prole?u, vremenu u kojem smo bili sre?ni i spokojni. I po njemu. Vrlo ?esto je dolazio. Znali smo da se bavi jako va?nim poslom i da je veoma poznat i popularan.

Obi?no je na sebi imao teget ili be? baloner-mantil. Taj isti teget nasledio sam mnogo godina kasnije, tokom studija na Akademiji. Se?am se da mi ga je tetka Asa poklonila u velikom raspremanju stana na Ciglanama. Mantil sam dobio za ro?endan, 2. jula, kada se igrala finalna utakmica EURO-a 2000, Francuska protiv Italije.

U mojim razigranim i nevinim de?a?kim, sfumato se?anjima neodoljivo je podse?ao na Tatijevog Monsieur Hulota iz filma Mon Oncle. Zapravo, on i jeste Mon Oncle. Plava kosa, po kojoj je dobio nadimak ?vabo, prodorne plave o?i, kakve sam oduvek ?eleo da imam. Brat i ja smo ih se bojali, jer smo u svojoj maloj podsvesti znali da je strog, ali i pravedan. Ters. Kao i svaki trener.

Me?utim, na nas nije galamio, ve?ito se smejao, a pogotovo Ognjenu, koji je voleo da zabavlja i opona?a druge. Imao je dugi ponosit korak, a kako se tada pojavio i film Highlander, za nas je postao besmrtan (takav ?e ostati i do danas). Gor?tak. Vrlo retko, imao je cigaru u ustima. U rukama je uvek nosio kese, koje su bile ispunjene najboljim ?okoladama koje je svet tada imao. To je moj Amarcord.

Amarcord (Ricordo, se?am se)

Na? san o reprezentaciji nastavio je da ?ivi i tutnji u godinama koje slede. Imali smo retku privilegiju da budemo na svim njegovim treninzima u Beogradu. Ricordo, hodao sam u tunelu stadiona Marakana rame uz rame sa Papetom (Su?i?), ?utim (Prosine?ki), Piksijem (Stojkovi?), Vujovi?em, Dejom (Savi?evi?), Farukom (Had?ibegi?), Tomislavom (Ivkovi?), Brkom (Vuli?), Me?om (Ba?darevi?), Spasi?em, Sre?kom (Katanec), Bobanom i ostalima. I danas mi odzvanjaju njihovi kramponi.

To je bila ujedna?ena, romanti?na simfonija kojom je dirigovao ?traus. Tako smo brat i ja, zapravo, postali reprezentativci Jugoslavije. Ostvarili smo svoj san, Kurosawin Yume. Niko nas nije mogao zaustaviti, pa ?ak ni tata. Vrlo ?esto se mr?tio sa tribina, pozivao nas da do?emo, da ne smetamo selektoru. Naravno, mi smo terali svoj inat (ne trebam vam govoriti da smo zbog toga dobijali batine), sledili smo Yume.

?abra (Ivan ?abrinovi?, trener reprezentacije SFRJ) bi nam dao loptu i mi smo se dodavali u neposrednoj blizini fudbalskih ma?ioni?ara. Znam da su nas uvek bolele noge, jer su lopte bile jako tvrde i te?ke. Tu sam ispekao zanat - "hajde, mali, po loptu". U me?uvremenu moj vokabular bio je bogatiji za par izraza, fraza. Nau?io sam ko je ?ef (Osim), a ko ?i?a (Miljani?).

Grand Hotel

Hotel mog detinjstva zvao se "Jugoslavija". Nalazi se na Dunavu, nedaleko od u??a reke Save. Otvoren je davne 1969. godine, a ra?en je po projektu ?uvenog zagreba?kog arhitekte i profesora Lavoslava Horvata. U njemu su no?ili kraljica Elizabeth II, Richard Nixon, Jimmy Carter, Tina Turner, Neil Armstrong i mnogi drugi.

Pamtim ga po divnom nebesko plavom staklu, bezbroj ujedna?enih balkona i neobi?nom enterijeru. Neodoljivo me je podse?ao na scenografije Gherardija, Donattija i Ferretija. Cinecitta u malom.

Reprezentacija je tu ?esto odsedala. Naravno, i nas dvojica. Gotovo smo uvek imali po?tedu od ?efa. Mogli smo da se vratimo ku?i, za razliku od ostalih reprezentativaca, koji su morali da ostanu u karanteni. I ponovo, izjutra, vra?ali bismo se kako bi bili deo tima. Vrlo ?esto smo ulazili nepozvani u njihove sobe. Spasi?a smo zezali zato ?to je imao manje kose, Me?a se uvek igrao sa nama, Piksi nam je pokazivao male tajne driblinga, a Ivkovi? mi je poklonio rukavice.

Jedno vreme bili smo i u "Palasu", pa u "Mladosti". U "Palasu" smo upoznali ?ika Toplaka. I jo? mnogo drugih poznatih ?ika iz tog perioda.

Italia anno zero (Italija godine nulte)

Brat i ja se nismo na?li na spisku putnika za Italiju. Ne mogu vam opisati koji je to bio ?ok i neverica. Plakali smo danima. Hteli smo da mu postavimo pitanje, da nam obrazlo?i. Kao za inat, njega nije bilo tu. Oti?ao je u Pore?. Kada smo pitali mamu za?to nas je ?ef izostavio, nije znala ?ta da nam ka?e. Samo je slegla ramenima. Pitali smo tetka Asu, u nadi da nam ona mo?e pomo?i, slatko se osmehnula i nastavila da pravi frizuru. Nervozno je pu?ila "Lord" cigarete, jer po?injala je Svetska smotra.

Nas dvoje smo ostali da igramo lopte na jednoj od poljana novobeogradskog bloka 44. Kada je Piksi dao svoj prvi gol na me?u protiv ?panije, po?eleo sam da i ja ?efu sko?im u zagrljaj. Danas se pitam ?ta bi bilo da su Had?ibegi?, Brnovi? i Piksi dali golove iz penala protiv Argentine. ?vabo je ?esto znao da ka?e: "Ne da se usranom preko potoka..."

Na?a mama je imala ?udan ritual pred svaku tetkovu utakmicu. Uvek bi napunila kadu i kupala se dok se utakmica ne zavr?i. Za nju je to bilo isuvi?e stresno. Svakih par minuta nas je dozivala: "Koji je rezultat, kako igraju?" Do tada brat i ja smo izgrickali sve nokte.

La Dolce Vita (Sladak ?ivot)

Na?e zadnje leto u Hrvatskoj bilo je odmah nakon Svetskog prvenstva. Na? Rimini bile su Vodice, malo mesto u blizini ?ibenika. Tu smo se familijarno okupljali. Mama i tetka Asa imaju stariju sestru Ofeliju. Bila je direktorica hotela "Punta", obo?avala je Shakespearea, u?ivala je u knji?evnosti. Svi smo je jako voleli i poveravali joj se. ?esto smo sa ?efom i?li ?to dalje od obale, kako bi mu pokazali da se ne bojimo dubine. Nedaleko od pla?e na? Rex stajao je usidren, a mi smo mu se divili.

Godina je pro?la, hotel "Jugoslaviju" smo zamenili "Hyattom". Plava boja postala je zlatna. Ipak, duboko u svom srcu, iako dete, znao sam da ne?to nije u redu. Tama je dolazila, zemlja se polako raspadala.

Bobana, ?ukera, Jarnija, ?utog, Vujovi?a... vi?e nismo videli. Istovremeno, gotovo sve novine su prenele vest da je ?vabo potpisao za Partizan. Brat i ja smo dobili cimera. I to kakvog! Leta '91. Ivica Osim se uselio u stan u ulici Nehruova 129, blok 44. Zeka (Ze?evi?) i Nenad (Bjekovi?) su mu nudili rasko?ne vile na Dedinju, ogromne stanove. On je hteo da ostane sa nama, malom rajom, svastikom i bad?om. Uvek je bio i ostao skroman ?ovek, ?irokih pogleda, pitke i strasne filozofije. Sensei.

Tada smo mu oprostili Italiju. Morali smo. To je bio najlep?i period u mom ?ivotu. Zamislite, selektor Jugoslavije i trener Partizana ?ivi sa nama. Brat i ja smo dobili profesora matematike, fizike, engleskog, francuskog, a i lektire. Na? svet, Kosmos, bio je on.

E la nave va (Brod i dalje plovi)

Novu godinu (1992) smo slavili u sarajevskom "Holiday Innu". Do?ekao nas je na aerodromu. Vejao je sneg, magla se spu?tala. Brat i ja smo ostali ku?i da gledamo filmove Louis de Funesa i ?itamo Alan Forda. To je bilo poslednje familijarno okupljanje. Tenkovi iz Beograda polako su kretali ka Sarajevu.

Ve? u prole?e telefoni su neprestano zvonili. Igra?i su tra?ili ?efa. Pitali su ga za mi?ljenje da li trebaju da igraju. Neki od njih su ve? otkazali nastup u ?vedskoj. Imao sam priliku da ?ujem mnoge od tih razgovora, zbog njih sam znao da zakasnim u ?kolu.

Za ro?endan (6. maj) smo mu poklonili ?est velikih knjiga, koje su bile ispunjene svim mogu?im novinskim ?lancima iz njegove bogate karijere. Tata je to bri?ljivo ?uvao i pripremao. Decenijama.

Ve? 21. maja svi smo plakali. Svoju odluku tiho je pripremao. Nikome nije rekao. Ni tati, koji je bio jako blizak s njim. Ispratio ga je do Terazija, gde su bile prostorije Fudbalskog saveza. Mislio je da je to obi?na pressica. Moj svet se raspao. Detinjstvo se prekinulo. Znao sam da odlazi i da ga dugo ne?emo videti (tek 1999. u Sarajevu). Nakon skoro 25 godina, oficijelna oprema za ?vedsku jo? stoji u tatinom ormaru. Nedirnuta.

Ivica Osim nastavio je svoj magi?ni fudbalski put do Atine, Graza i, na kraju, Japana. I dalje ?ivi u na?im srcima. Kao mit.

Ikiru (?iveti)

Na?i putevi su se ponovo spojili. Sudbinski. ?ivimo u istom gradu. U ulici koja ne nosi njegovo ime. 

A trebala je!